Direktorka Kancelarije za ljudska i manjinska prava vređa žrtve torture u Sandžaku

U intervjuu datom dnevnom listu Večernje novosti pod nazivom„Ugljanin izmišlja torturu”, objavljenom 6. septembra 2014. godine, Suzana Paunović, direktorka Kancelarije za ljudska i manjinska prava Vlade Srbije, navela je da je tvrdnja bivšeg ministra bez portfelja Sulejmana Ugljanina da su Bošnjaci u Sandžaku bili žrtve istemske torture neumesna i neosnovana.
Fond za humanitarno pravo (FHP) i Sandžački odbor za zaštitu ljudskih prava i sloboda (Sandžački odbor) ističu a koje su preživele nezakonito privođenje i torturu tokom 1990-ih godina u Sandžaku, te da ovim istupom ona grubo zanemaruje ulogu koju institucija na čijem je čelu treba da obavlja.

Zlostavljanje sandžačkih Bošnjaka dokumentovano je u izveštajima Specijalnog izvestioca Komisije UN za ljudska prava za teritoriju bivše Jugoslavije Tadeuša Mazovjeckog iz novembra 1993. (E/CN.4/1994/47), februara 1994. (E/CN.4/1994/110) i novembra 1994. (A/49/64-S/1994/1252). Tako u izveštaju iz februara 1994.
Specijalni izvestilac navodi: „Znatan broj informacija se odnosi na otmice, uništavanje domova paljenjem ili upotrebom eksploziva te opće maltretiranje Muslimana, uključujući premlaćivanje od strane policije te nasumične pretrage domova zbog oružja. Navodi se i da se Muslimani često pozivaju na ’informativne razgovore’ u policijske stanice gde se satima ispituju i često maltretiraju.“ U izveštaju Komiteta protiv torture (UN Doc No.44 (A/54/44) podnetog Generalnoj skupštini UN 1999. godine,izražava se ozbiljna zabrinutost zbog raširene prakse policijske torture prema Bošnjacima u Sandžaku i nedostatka krivične istrage prema počiniocima torture. Tako Komitet protiv torture navodi: „U pogledu situacije u Jugoslaviji, Komitet izražava najdublju zabrinutost zbog brojnih navoda o policijskoj torturi koju je primio od nevladinih organizacija. Pouzdane informacije koje je Komitet primio uključuju i opise policijske brutalnosti i torture, posebno na Kosovu i u Sandžaku. Tortura koju sprovodi policija, posebno njene specijalne jedinice, uključuje udaranje pesnicama, drvenim i metalnim palicama po glavi, bubrezima i tabanima što dovodi do sakaćenja, a u nekim slučajevima čak i do smrti. Zabeleženi su i slučajevi primene elektrošokova. Komitet je posebno zabrinut jer sudovi prihvataju ova priznanja dobijena pod prinudom […] Komitet je zabrinut zbog propusta vlasti da sprovedu istragu, gonjenje i da kazne izvršioce ovih dela, kao i zbog neprimerenih reakcija države na same navode o torturi koji dovode do de fakto nekažnjivosti za ova dela.“
U zaključcima Skupština opština Tutin i Sjenica iz 2002. odnosno 2003. godine konstatovano je da je na teritoriji ovih opština tokom 1990-ih sprovođena sistemska represija nad Bošnjacima, uključujući torturu kojoj su prethodile neosnovane optužbe da uhapšeni poseduju nelegalno oružje. U zaključcima su imenovani policajci koji su odgovorni za zlostavljanje, a od državnih organa je traženo pokretanje postupka protiv odgovornih pripadnika MUP-a.

Sandžački odbor je 2002. godine objavio izveštaj „Svedočenja iz Sandžaka“, u kojem je objavljeno 56 svedočenja žrtava torture iz Novog Pazara, Sjenice, Tutina i Prijepolja. FHP je 1997. godine objavio izveštaj „Kršenje ljudskih prava na teritoriji bivše Jugoslavije 1991-1995: Sandžak, policijska represija”.

Institucije Republike Srbije do danas nisu pokazale ni odgovornost ni poštovanje prema žrtvama torture i drugih kršenja ljudskih prava tokom 1990-ih u Sandžaku. Obnovu poverenja žrtava u institucije koje su nad njima sprovodile sistemsku represiju posebno sprečava činjenica da počinioci nedela i oni koji su ista tolerisali i dalje rade u institucijama.

FHP i Sandžački odbor pozivaju direktorku Kancelarije za ljudska prava da sa svojim saradnicima poseti Novi Pazar, Sjenicu, Tutin i Prijepolje i da se, umesto izvinjenja, sastane sa žrtvama i neposredno čuje njihova svedočenja, zatim pozove državne organe da utvrde krivičnu odgovornost izvršilaca torture i preduzmu njihovo udaljavanje iz Ministarstva unutrašnjih poslova, a potom i da inicira obezbeđivanje dostojanstvene satisfakcije žrtvama, u skladu sa međunarodnim standardima ljudskih prava o čijoj bi primeni Kancelarija za ljudska i manjinska prava trebalo da se stara.